... 61 godina sa vama
Priče sa konkursa

Piše: Latifa Muratović

Prije je bilo jako teško biti nakaradan insan. Kad kažem prije, to je onda u onaj vakat kad su se dimije nosale sa učkurom i pojas oko struka od ovčije vune. Kad je prije tako bilo kako je tek sad? Uvijek se pričalo o insanima i nablizu i nadaleko. Pričalo se o znanom i neznanom kao da je to bio adet. Znate one fraze ,,Bio nekad neko u nekom selu...’’ i tako od sutra do jutra i opet ispočetka. Uglavnom prepoznaš se pee-šest puta i sve se misliš ko ti ono ime izmjeni al’ haman ko da je bilo tako i k’o kroz san se sjećaš al’ opet ko će ga znat’ more bit’ da se još nekome desilo to isto što i meni pa i baš u isto vrijeme? Al’ more bit’ da to nisam ja. Ko se to još sjeća mene a niko me nije ni vidio. Velim ja svom jaranu Sulji  hajmo mi odavlen dok nisu skontali da smo to mi jer još mi samo fali da i večeras spavam u štali pa da počnem blečat ko ovca. Skupim ono malo stvarčica uzmem od babe nešto novca a nešto sam imao i svog što mi je dao od vola kojeg sam odhranio i selamim se s majkom i put pod noge. Došli smo na željezničku stanicu da kupimo karte kad ispred nas jedna nena, more bit’ da je sad već rahmet joj duši u mezaru, i veli ona nama da joj pridržimo stvari dok ona iz šamije izvadi novca za kartu. Brate mili nane ko nane spora nikad, ja joj se ponudim da joj pomogne ma jok neda nane  šamije pipnut. Veli joj ma neću nane tvojih para sam’ da ti mognem odvezat’  ma nema šanse. Taman kad je vidjela da ne može sama reče mom jaranu Sulji da joj pomogne a u tom voz zapišća i mi brže bolje da stignemo na voz i da počnemo trčat’. Ne obraćajući pažnju na nanine cekere koje sam nosio u svojoj ruci požurih da uletim u voz, a moj jaran Suljo u momentu kad je voz pisnuo on odveza naninu šamiju te se sav onaj novac rasu po pločniku. Htjede on da joj pomogne te ga poče  brati. Ugledavši mene kako trčim za vozom pođe i on a nane povika: ,,Lopovi!!! O ljudi dragi lopovi!!! Pokraše mi novac i cekere pomagajte’’!!! Kad smo shvatili šta smo uradili bacim ja nanin ceker a Suljo novac te se bacimo u bijeg da nas ne stigne policija a i da stigenemo na voz. Kada smo ušli u voz upita nas kondukter gdje su nam karte a mi počesmo objašnjavat.  On gleda u nas s poglednom kao da nam vjeruje ali nas izbaci prije i nego smo došli na prvu stanicu.  

-Đe ćemo sad majko mila povika Suljo?!   

-Idemo Suljo nazad  pa ćemo čekati drugi voz ja se kući ne vrać’o vala. Meni je i konja i volova preko glave hoću malo da vidim svita i dunjaluka.

-Šta ćemo ako nas prepoznaju, moj Ćazime?

-Ništa reći ćemo k’o što je i bilo ja vala nikad nisam ukr’o ni crvav lišnjak a kamo li nečiji ceker.

 

Kad smo se vratili na stanicu više nije bilo one nane ali su bili oni kondukteri koji su nas gonili. Ugledavši ih malo smo se zaklonuli te kako je ko od putnika deblji  tako smo se mi iza njeg sakrivali. Gledao nas je narod u čudu ali smo se pravdali da nas neka bagra traži i da se moramo sakriti. Naučili smo mi lekciju da ni onom ko je naj mirniji više ne vjerujemo, znaju oni biti itekako plaho glasni. Kad smo sjeli u voz za Švabiju imali smo osjećaj da smo sjeli u raketu i da će nas upravo sad lansirati na jupiter. Dođo smo tamo ko preparirani. Svi se ukočili, izgladnili vala šta je ono maslanice na nas dvojicu a i ovi što su s nama putovali ko da nikad maslanice nisu vidjeli. Daj ovom daj onom halal bilo. Kad smo došli u Švabiju brate tamo lijepo, čisto, uredno sve cakum pakum. Nakon par sedmica navikli se mi pravo, znamo  pokoju  i na bosanski progovorit. Nama brate drago kad vidimo da nam neko liči a kamo li da vikne što-god na bosanskom. Radili smo k’o robovi. I dan i noć nekad bi obuci piđamu nekad vala i ne. Sjetimo se mi i svoje familije i babe i majke ali brate najviše smo se sjećali onih konja i krava koje smo ganjali po njivama. Šta ja znam mi smo njih uprezali a ovdje nas uprežu. Gledali smo da završimo prvo neki zanat pa kad počnemo malo bolje zarađivat onda ćemo ganjat bolje škole. Dolazili smo mi u Bosnu, vraćali se, oženili, dobili djecu ali kad god bi se sastali sa starom rajom uvijek bi nas zamišljali da smo puni ko šejkovi. I umalo ona nane, rahmet joj duši,  od nas ne napravi  vrsnog poslovođu u fabrici za kompjutere i još boljeg ekspreta za hranu. Uglavnom u nas u Bosni nas zovu ,,Naše Švabe’’ a u Švabiji smo sve sam nismo Njemci. Et’ vidite zar to nije iskrivljena priča.

Detalji
Slike
Aktuelno
Kahrimanovići uzgajaju patlidžane dvokilaše
Sep 19
Maglaj | Autor: Nejra Bradarić
U jednom malom povrtnjaku u Maglaju, površine svega 20-tak kvadrata, Esad i Suada Kahrimanović uzgajaju povrće...
Miris halve u našem domu najavljuje dolazak ove mubarek noći
Sep 19
Zenica | Autor: admin
Nova hidžretska godina za muslimane znači novi početak i nadu da će ova godina biti bolja i plodonosnija od...
Dobar način promocije i zarade za udruženja žena
Sep 19
Zenica | Autor: admin
Zadruga „Sloga-Zavidovići“ u okviru projekta „Pet dana sajma, turizma i inovatorstva“,...
Naša hrana je zdravija od uvozne
Sep 19
Zenica | Autor: Elmedin Bašić
U organizaciji Saveza udruženja organskih proizvođača “Organsko Federacije BiH” u centru Zenice, na Trgu...
Niz kreativnih aktivnosti za djecu i odrasle
Sep 19
Zenica | Autor: admin
Zenički Dom mladih nudi raznovrsne programe za zabavu, rekreaciju, socijalizaciju, edukaciju, te instruktivno učenje....